Nakon ronjenja događa se da se boje kreću iz područja neba u područje prostora senki.
Miris Une budi je noću i šum njenih talasa čuje se s njenog prozora. Onda se otvara nebo i postoji samo praćakanje riba. Ležimo u čamcu dok oko nas struje magle. Mesec je iskočio iz svog odela i sjaji kao daleka meta. Ribe su nevidljive u svojoj dubini. Nevidljive za pokrete. Same i beskrajno čiste kao ruke velike dece.
Odjeci vode prema ostrvima stvaraju utisak mirnih noći i nestvarno čistih jutara. Jedan puž na njenom čelu i milion algi u koferu. Video sam tu sliku u jednom ateljeu. Izlazak na ulicu i avgustovska vrućina. Nosio sam knjigu o mineralima u torbi, ulje za sunčanje i njen sendvič sa sirom i paradajzom.
Dok ležim na dnu čamca sećam se kako smo posle toga gledali neki crno-beli film. U svom kratkom teksas šorcu sedela je u tami i bradom dodirivala kolena. Dugo smo se posle ljubili na kiši.
Zaroniš i onda ugledaš u čistom prostoru neostvarive odjeke. To su majmuni Indije ukrali poslednju krunu iz mauzoleja bangalorskog princa. Čitala mi je o kraljicama Tuarega priče od kojih mi se posle pila voda sa Alpa.
Njene oči. Uvek sam ih upoređivao sa Unom. A struk sa oblim sedrama po kojima sam ronio držeći se da ne potonem u bezdan. Miris algi mogao se uporediti za trenutak sa njenim obrvama koje slučajno dodirneš, ljubeći je. Volela je da čita Stranca uveče, maštajući da Kami igra fudbal na travnjaku pored njene kuće. Gledao sam u daljinu od oblaka, kada bi sklopila oči. Tada je bila jedinstven miris unutrašnjeg cveta.
Rekla je da mesečari. I da je čekam na ivici svih šuma koje postoje u snovima. Stojim na ivici Une i skačem u vodu. Kej je ostao daleko iznad. Vrbe se njišu na vrelom vetru. Vidim je kako parkira automobil i skida naočare. Spuštam glavu u vodu. Kamenje prerasta u senke. A senke u prostor bez dna. Kad pogledam gore površina vode je plavkasto-zelena. Čujem saksofon. Za trenutak postajem astronaut na brodu neke tihe letnje muzike. Talasi Une pričaju priču o putovanjima i noćima u pustinji.
Rekli mi je da je Mesec udario o zemlju. Nisam joj poverovao. U dubokim šumama još uvek spavaju livade okupane mesečevim sjajem. Tonem još dublje. Nestajem. U mom oku ostaje samo smaragdni prsten vode.
* * *
Lutajući dalje kroz travu naišao sam na neki stari klavir. Mesec je prekrio vodu srebrom. Sedam i sviram Forea. Kasno je. Čujem je kako priča u snu. Odjeci se gube. Nespoznatljivost vode zatim mi objašnjava njene oči.
Fotografija Une, slikao autor
